Члан 116.

(1) Чињенице које су од значаја за поступање у управној ствари утврђују се доказима.

(2) Доказивање почиње када орган установи које су то чињенице и које су од њих спорне.

(3) Не доказују се општепознате чињенице.

(4) Не доказују се ни чињенице чије постојање закон претпоставља. Дозвољено је доказивати да оне не постоје, ако законом друкчије није одређено.

(5) О управној ствари може да се одлучи на основу чињеница које нису потпуно утврђене или које се доказима само посредно утврђују (чињенице које су учињене вероватним), ако је то законом одређено.

(6) На извођење доказа којима се чињенице чине вероватним не примењују се одредбе овог закона о извођењу доказа.